Srpski
Pregovaranje treba tako strukturirati da odražava potrebe određenog postupka javne nabavke i opšte ciljeve naručioca u pregovorima.
U nekim slučajevima pregovaranje može da podrazumeva jedan sastanak između pregovarača naručioca sa svakim ponuđačem na kome se razgovara o svim pitanjima. U drugim slučajevima možda će biti prikladnije održati nekoliko faza pregovora sa nekoliko sastanaka, što će omogućiti stranama da više zađu u detalje ili, na primer, održati sastanke da bi se diskutovalo o određenim pitanjima.
Pregovaranje u jednoj fazi verovatno će biti podobno kada postoji vrlo ograničen broj pitanja koja su tema pregovora.
Pregovaranje u više faza je prikladno kada postoji ograničen broj pitanja za pregovaranje, ali su ona kompleksna ili pokreću složene teme ili kada postoji veliki broj pitanja za pregovaranje.
Pregovaranje u više faza
U nekim slučajevima višefazno pregovaranje se može primeniti kako bi se smanjio broj ponuda u toku pregovaračkog procesa. Kada se ovaj pristup koristi, onda je od ključne važnosti da se smanjivanje broja ponuda obavi na fer i transparentan način, uz očuvanje konkurencije i u skladu sa kriterijumima za smanjenje broja ponuda određenim u pozivu za podnošenje ponuda ili konkursnoj dokumentaciji.
Stoga naručilac mora da razmotri u fazi pripreme i planiranja da li će primeniti ili ne pregovaranje u fazama kako bi smanjio broj ponuda. Takođe treba da veoma pažljivo razmisli o kriterijumima koji će se primenjivati za smanjenje broja ponuda i o broju ponuda koji mu je potreban u završnoj fazi kako bi obezbedio dovoljnu konkurenciju.
Pregovore u jednoj fazi ili u više faza može voditi jedan pregovarački tim koji će pregovarati o svim pitanjima. U nekim slučajevima, međutim, biće prikladnije uspostaviti podgrupe pregovaračkog tima koje će raditi paralelno. Ovaj pristup više odgovara projektima koji su veoma složeni i gde je efikasnije i ekonomičnije da se specijalizovane podgrupe bave finansijskim, pravnim i tehničkim pitanjima ili drugim specijalizovanim temama. U tom slučaju se mora pažljivo razmisliti o tome kako će se voditi paralelni pregovori i naročito kako će se donositi odluke, kao i to kada i o kojim pitanjima se pregovori moraju vraćati pregovaračkom timu kao celini. Takođe je važno unapred razraditi kako će rad svake podgrupe uticati na ostale podgrupe i na pregovarački tim. Na primer, jedan ustupak koji je učinila tehnička podgrupa po pitanju načina isporuke može imati domino efekat i na finansijska i na pravna pitanja.
Pregovaranje u više faza korišćenjem podgrupa je intenzivno i zahtevno u smislu vremena i resursa pošto će paralelni pregovori morati da budu vođeni sa svakim od ponuđača. Stoga je ono najprikladnije za veoma složene projekte.
Varijacija ovog modela može biti korisna kada će pregovarački proces uključivati pregovore o specijalnim pitanjima, kao što je naročito složeno tehničko pitanje koje zahteva informacije od strane tehničkih eksperata. U takvom slučaju može imati smisla uspostavljanje jedne podgrupe koja bi se bavila specijalističkim pitanjima, paralelno sa opštim pregovorima o svim ostalim pitanjima. Kada ta podgupra završi svoje pregovore, ona će onda podneti izveštaj o dogovorenim ishodima, a ti ishodi će biti uneti u opšte pregovore.
U svim slučajevima važno je da se kod naručioca jasno zna kako je dogovoreno upravljanje i donošenje odluka, pa je stoga jasno ko je ovlašćen da donosi koje odluke i gde se donosi konačna odluka.